Dragi studenti,
kada dođe vreme za seminarske radove svi se obratimo našem najboljem drugaru - Google.
Lutanje po netu u potrazi za seminarskim radom može trajati satima ali nadam se da će vam ovaj rad uštedeti vreme ;)
Finansijski menadžment se može posmatrati:
1) kao naučna disciplina – proučava upravljanje finansijama u preduzeću, tesno je povezan sa računovodstvom i ekonomijom. Razvio se iz nauke o finansijama tokom prošlog veka, naročito 20-ih godina. Tada se, sa razvojem akcionarskih društava i ekspanzijom finansijskih tržišta, pojavio veliki broj naučnih radova iz ove oblasti.
2) kao funkcija preduzeća – obuhvata aktivnosti preduzeća koje se odnose na sticanje, finansiranje i upravljanje imovinom, pri čemu je glavni zadatak obezbeđenje stalnih izvora finansiranja. Upravljanje finansijama se vrši preko upravljanja novčanim tokovima; finansijskom delatnošću se upravlja na osnovu poznavanja ekonomije, finansijskog prava i sl; finansijski menadžment obuhvata planiranje, organizaciju, motivaciju, kontrolu i sl.
Finansijski menadžment ima posebno mesto u sistemu menadžmenta, zato što su finansije tesno povezane sa upravljanjem, tehnologijom, resursima, kadrovima itd. Greške u finansijskom menadžmentu mogu da dovedu do negativnih posledica u ovim oblastima; s druge strane, često se izvori finansijskih problema nalaze upravo u ovim oblastima.
U našoj zemlji, kao i u drugim zemljama u tranziciji, finansijski menadžment tek dobija pravi značaj, dok je u zemljama tržišne privrede odavno postao značajna naučna disciplina i praktična delatnost.
Predmet finansijskog menadžmenta po tradicionalnom principu bio je problem pribavljanja kapitala, odnosno pasiva bilansa stanja, što nije davalo odgovor na pitanje da li prduzeće ulaže capital u sigurnu alternative.Finansijska funkcija je samo sprovodila odluke, koje su
donosili drugi. Ovaj pristup nije dovoljno obuhvatan.
Krajem 50-ih godina, usled naglog ekonomskog rasta i brzih tehnoloških promena, veliki uspon doživljavaju finansijske institucije kao što su penzioni fondovi i osiguravajuće organizacije. Zato je porasla i odgovornost menadžera: prema akcionarima i kreditorima (ulozi), zaposlenima (plate), državi (porezi), dobavljačima (naplata). Menadžeri su zainteresovani za uspeh preduzeća jer im to obezbeđuje veće plate, a i zato što su često akcionari. Nastala je potreba za korišćenjem naučnih metoda u donošenju finansijskih odluka i razvijen je savremeni pristup finansijskom menadžmentu.
Za razliku od tradicionalnog pristupa, savremeni pristup finansijskom menadžmentu polazi od naglog ekonomskog rasta i tehnoloških promena, što je uslovilo da izuzetno poraste značaj ogovornosti menadžera za uspeh preduzeća. On se pored problema nabavke kapitala bavi i aktivom i pasivom bilansa stanja.
Finansijski menadžment treba da obezbedi odgovore na tri važna pitanja:
- Koju vrstu sredstava preduzeće treba da pribavi?
- Koliki ukupan obim sredstava preduzeće treba da ima?
- Kako potrebna sredstva treba da budu finansirana?
Finansije predstavljaju sveukupnost odnosa nastalih u procesu stvaranja novčanih fondova privrednih subjekata i države, i njihovog korišćenja u cilju reprodukcije, podsticanja i zadovoljenja socijalnih potreba.
Proces reprodukcije se sastoji iz četiri faze: proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnje. Finansijski resursi se stvaraju u stadijumu proizvodnje, kada nastaje nova vrednost, međutim realno gledano finansijski resurs nastaje samo u stadijumu razmene, kada se novostvorena vrednost realizuje.
Finansije se dele na tri oblasti: finansije privrednih subjekata, osiguranje i državne finansije. Unutar svake je moguće izdvajati posebne grupe. Svaka oblast je specifična, ali one zajedno obrazuju finansijski sistem jedne države. Njihova povezanost se ostvaruje posredstvom institucija bankarskog sistema.
Prema izvorima stvaranja finansijski resursi dele se na:
a) one koje se obrazuju na osnovu sopstvenih sredstava, deoničarski kapital, akcionarski kapital i sl.
b) one koji su na finansijskom tržištu rezultat operacija hartijama od vrednosti
c) one koje se ponovo raspodeljuju, budžetske subvencije, naknade osiguranja..
Mogu se izdvojiti (mada ne potpuno precizno) tri osnovna ciklusa delatnosti preduzeća:
- Investicioni ciklus – sadrži povratnu povezanost investicionih (ulaganje finansijskih resursa) i deinvesticionih (izvlačenje dobiti) operacija preduzeća;
- Ciklus tekućih operacija – sadrži povratnu povezanost operacija za snabdevanje, proizvodnju i plasman (u nekim preduzećima teško je odvojiti investicione od tekućih operacija);
- Novčani ciklus – operacije koje su povezane sa upravljanjem slobodnim novčanim sredstvima preduzeća: pokrivanje kratkoročnih finansijskih potreba preduzeća korišćenjem kredita.
Finansijska sredstva su preduzeću neophodna za njegovo:
- osnivanje – potreban je početni novac, kojim će se obezbediti neophodni činioci proizvodnje;
- poslovanje – treba finansirati tekuće poslovanje, obrtna sredstva, solventnost i rentabilnost;
- razvoj – da bi se omogućio razvoj, potrebno je obezbediti nova ulaganja.
Sve poslovne odluke preduzeća imaju finansijske implikacije (pozitivne ili negativne). Sve faze poslovnog procesa (nabavka, proizvodnja, prodaja, finansiranje) treba posmatrati sa finansijskog aspekta. Sva imovina i izvori finansiranja, prihodi i rashodi i novčani tokovi prate se i iskazuju novčano. Zarade, porezi, dividende i druge obaveze isplaćuju se u novcu. Zato je preduzeće FINANSIJSKI SISTEM.
CENA je ekonomski instrument zahvaljujući kome vrednost proizvoda dobija novčani izraz i postaje objekat raspodele. To je jedan od osnovnih faktora koji utiču na dalji proces raspodele: od cene zavisi kojom će količinom novčanih sredstava preduzeće raspolagati; u okviru cene određuju se proporcije buduće raspodele.
Cena preko ponude i tražnje utiče na obim finansijskih izvora i finansijskih tokova: što je viša cena, manja je tražnja (osim kod najneophodnije robe i kod robe specijalne potražnje).
Cena utiče na period obrta kapitala i kreditni rizik: određivanjem određenog nivoa cene može se ubrzavati ili usporavati obrt kapitala; prilikom kretanja robe (ili fin. instrumenta) od proizvođača (eminenta) ka potrošaču (investitora), rizik od kvarenja ili gubitka se može preuzeti ili predati.
Osnovni cilj finansijskog menadžmenta na nivou države je učvršćivanje sistema socijalnih odnosa – da slojevi društva ne budu u nedozvoljenom stanju. Zato prilikom donošenja finansijskih odluka treba: proceniti njihove posledice, nastojati da se smanje troškovi njihove realizacije i sl.
Glavni finansijski cilj preduzeća je maksimalizacija profita. Za akcionare je osnovni cilj maksimalizacija njihove imovine. To se postiže povećanjem tržišne vrednosti akcija. Postoje tri glavne odluke od kojih zavisi da li će se povećati ili smanjiti vrednost akcija, a time i preduzeća:
- Odluka o investiranju (ulaganju) u materijalnu/finansijsku imovinu utiče na strukturu imovine u aktivi. Ako su ulaganja sigurna i rentabilna, dovešće do povećanja tržišne vrednosti akcija.
- Odlukom o finansiranju se definiše struktura finansiranja preduzeća, tj. način pribavljanja sredstava za pokriće svih obaveza: iz sopstvenih ili tuđih, dugoročnih ili kratkoročnih izvora.
- Odluka o dividendi i zadržanom dobitku – ako su veće dividende, veća je i tražnja za akcijama; zadržani dobitak povećava trajni kapital preduzeća, koji se može koristiti za investiranje.
Ove tri odluke su međuzavisne. Treba težiti njihovoj optimalnoj kombinaciji u odnosu na glavni cilj – maksimalizaciju profita, a da se pri tom ne ugrozi opstanak preduzeća.Često se kao način maksimilizacije profita zagovara maksimilizacija zarade po akciji,što nije prikladan cilj.
Sporedni ciljevi su: maksimalizacija neto dobitka u dugom roku i jačanje finansijske snage.
Neto dobitak je deo bruto dobitka (umanjen za kamate i poreze) koji ostaje preduzeću na raspolaganju. Neto dobitak se u akcionarskim društvima deli na:
- dividendni dobitak – iz koga se isplaćuju dividende,
- zadržani dobitak – povećava trajni kapital, koristi se za finansiranje razvoja, pokrivanje gubitaka
- rezerve – za pokriće poslovnog i finansijskog rizika.
Maksimalizacija ukupnog dobitka nije najbolje rešenje, jer ako se taj dobitak npr. investira, akcionari od njega neće imati koristi. Cilj je maksimalizacija neto dobitka što se postiže maksimalizacijom prihoda, minimalizacijom troškova i minimalizacijom poreza.
Finansijsku snagu čine kvantitativna i kvalitativna komponenta:
Kvantitativna finansijska snaga – obim i vrednost imovine. Ona zahteva: usklađenost osnovnih sredstava sa poslovnim zadatkom (da ne bi bilo neiskorišćenih kapaciteta), usklađenost osnovnih i obrtnih sredstava (da ne bi došlo do zastoja); usklađenost kratkoročnog i dugoročnog finansiranja, usklađenost sopstvenog i tuđeg kapitala, očuvanje finansijske ravnoteže.
Kvalitet finansijske snage čini trajna sposobnost: plaćanja obaveza u roku (solventnost), kratkoročnog i dugoročnog finansiranja (tekućeg poslovanja i razvoja), ulaganja u materijalnu i finansijsku imovinu, zadovoljenja finansijskih potreba radnika, menadžera i države; očuvanje i povećanje imovine vlasnika.
Kvalitet finansijske snage je primaran, jer uslovljava mogućnost poslovanja, dok kvantitet uslovljava obim poslovanja.
U malim i srednjim preduzećima finansijska delatnost se obavlja u drugim sektorima: u knjigovodstvu, informatičkoj službi i sl. U velikim preduzećima, finansijska delatnost je jasno raspodeljena između finansijske, informatičke i kontrolne službe.
Organizovati znači stvoriti neku organizacionu strukturu. Izbor organizacione strukture finansijskog menadžmenta zavisi od velikog broja faktora, kao što su: veličina organizacije, delatnost, tržište, tehnologija koja se koristi, vreme za dobijanje proizvoda, vreme za donošenje odluka, informacioni sistem, tip menadžmenta u preduzeću, organizaciona kultura i organizaciono-pravna forma preduzeća.
Ovi faktori različito utiču i na sadržaj delatnosti finansijskog menadžmenta. Delatnost finansijskog menadžmenta može da bude strukturisana na sledeći način:
1) opšta finansijska analiza i planiranje;
2) obezbeđivanje preduzeća finansijskim resursima (upravljanje izvorima sredstava); i
3) raspodela finansijskih resursa (investiciona politika i upravljanje aktivom).
Polazeći od efikasnosti, varijante odluka i sistema mogu biti:
- Obične – efikasnost odgovara normama za tu privrednu granu. Postoje tri tipa ovih varijanti: neefikasna varijanta (ne omogućava da se problem reši), racionalna (omogućava) i optimalna.
- Sinergijske – kad se prihvate, efikasnost naglo raste. Sinergijska rešavanja se javljaju npr. kod razrade novih tehnologija. U finansijskom menadžmentu se sinergijski efekat odlučivanja zove efekat poluge.
- Asinergijske – dovode do smanjenja efikasnosti (npr. zbog kašnjenja u izvršavanju odluka).
Ako preduzeće želi da poveća obim proizvodnje, da obnovi materijalnu bazu i sl. mora da investira. Na donošenje odluke o investiranju utiče: vrednost projekta, vrsta investicije, rizik, uticaj na rentabilnost i sl.
Postoje sledeće raspodele investicija:
- Prostorna – ako postoji nekoliko nez. projekata za koje nema resursa, treba stvoriti inv. portfelj;
- Vremenska – ako postoji nekoliko nezavisnih, dostupnih projekata, koje preduzeće ne može istovremeno da realizuje u istoj godini, treba optimalno rasporediti projekte po godinama.
Odluke finansijskog menadžmenta moraju da obuhvataju sledeće operacije:
1) otkrivanje problema;
2) prikupljanje informacija;
3) analiza informacija;
4) postavljanje cilja koji treba postići rešavanjem problema;
5) dekompozicija tog cilja na ciljeve svakog od subjekata koji se nalaze u finansijskim odnosima;
6) određivanje kriterijuma za ocenu efikasnosti svakog subjekta;
7) analiza mogućih posledica donošenja odluke;
8) razvoj i ocena različitih alternativa;
9) donošenje odluke, saopštavanje izvršiocima, izvršenje i kontrola izvršenja.
Interesi akcionara – da uvećaju svoju imovinu, radnika – bolje plate i bolji uslovi rada, i države – da naplati veće poreze, često su suprotstavljeni i isključivi. Ako se ciljevi menadžera i akcionara razlikuju, menadžment može delovati u sopstvenom interesu umesto u interesu akcionara. Menadžeri će donositi optimalne odluke samo ako su motivisani i ako ih akcionari kontrolišu.
Ukupna sredstva za finansiranje poslovanja: kapital vlasnika, dug trećim licima i zarada iz poslovanja, služe za pribavljanje osnovnih i obrtnih sredstava.
Osnovna sredstva su sredstva koja se postepeno troše i duže se koriste u poslovanju: zemljište, građevinski objekti, dugor. potraživanja...
Obrtna sredstva se stalno troše u procesu proizvodnje ili su nabavljena radi prodaje. Ova sredstva se često pretvaraju izjednog oblika u drugi (novčani/naturalni) i obrću se u kraćim rokovima. To su: svi oblici novca, kratkoročne hartije od vrednosti, kratkoročna potraživanja (čiji je rok dospeća do godinu dana), sva imovina koja se u toku godine preobrne u novac, sve zalihe.
Upravljanje obrtnim sredstvima pretpostavlja da se sa što manjim ulaganjima u ukupna obrtna sredstva ostvari što veći obim poslovanja. Time se maksimizira rentabilnost i održava odgovarajući nivo solventnosti.
Preduzeće treba da utvrdi optimalan obim neto obrtnih sredstava – razlika između ukupnih obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza (obaveze prema dobavljačima za nabavljanje sirovina i materijala, ukalkulisane obaveze tekućih troškova poslovanja, i kratkoročni bankarski krediti). Taj obim je pokazatelj (ne uzrok) solventnosti, uslovljava rentabilnost i rizik, a proizilazi iz različitih kombinacija dugoročnih i kratkoročnih izvora finansiranja.
Zalihe obuhvataju veliki deo ukupnih poslovnih sredstava, pa zahtevaju velika novčna ulaganja. Zato je važno održavati optimalan nivo zaliha – onaj nivo koji stvara najniže ukupne troškove u vezi zaliha. Troškovi upravljanja zalihama su:
- Troškovi pribavljanja zaliha – nastaju prilikom zamene utrošenih zaliha sirovina i materijala za potrebe proizvodnje, kao i prilikom zamene zaliha gotovih proizvoda za potrebe prodaje. To su troškovi: ispostavljanja porudžbine, prijema, istovara, kontrole i smeštaja zaliha...
- Troškovi držanja zaliha – nastaju zbog postojanja i držanja zaliha u preduzeću. To su troškovi uskladištenja, vezivanja kapitala, porez na imovinu i sl.
- Troškovi nedostatka zaliha – nastaju kad se pojavi nedostatak zaliha sirovina i materijala neophodnih za potrebe proizvodnje, kao i nedostatak zaliha gotovih proizvoda neophodnih da se zadovolje porudžbine kupaca. U ove troškove spadaju: propušteni prihodi od prodaje, gubici zbog neizvršenja planova proizvodnje, gubitak reputacije kod kupaca...
Postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama:
a) koliko treba pribaviti zaliha u jednoj porudžbini – optimalna veličina porudžbine je ona koja prouzrokuje najniže ukupne troškove pribavljanja i držanja zaliha;
b) u kojim intervalima pribavljati zalihe – optimalna učestalost pribavljanja zaliha je ona koja prouzrokuje najniže troškove držanja i nedostatka zaliha.
Upravljanje novcem podrazumeva stalno balansiranje između solventnosti i rentabilnosti, što se ostvaruje uspostavljanjem optimalnog salda gotovine. Svaki periodični deficit gotovine (smanjenje solventnosti,povećanje rentabilnosti) mora imati izvore pokrića, dok svaki suficit (smanjenje rentabilnosti jer ne ostvaruje prinos,povećanje solventnosti) treba da ima mogućnost za rentabilan plasman izvan redovnog poslovanja.
Pri određivanju minimalno potrebnog slada gotovine potrebno je posmatrati troškove koji nastaju u vezi sa gotovinom (troškovi držanja, nedostatka i transakcija gotovine).
Optimalni saldo gotovine je onaj saldo koji minimizira ukupne troškove gotovine, a to su: troškovi držanja gotovine – pa nije ostvaren prinos, troškovi nedostatka gotovine – pa nisu iskorišćeni povoljnim uslovi nabavke, troškovi transakcija gotovinom – administrativni, manipulativni, provizije.
Za određivanje optimalnog salda gotovine najčešće se koristi finansijski metod, koji polazi od činjenice da minimalni saldo gotovine treba da bude jednak prosečnom godišnjem saldu koji je neophodan za obavljanje redovnih aktivnosti preduzeća.
| PROSEČNI SALDO GOTOVINE = | Ukupni godišnji izdaci gotovine |
| Koeficijent obrta gotovine |
Koeficijent obrta gotovine pokazuje koliko se gotovinskih ciklusa obavi u toku jedne poslovne godine. Gotovinski ciklus je broj dana koji protekne od trenutka izdavanja do trenutka primanja gotovine. Koeficijent obrta gotovine se dobija kada se broj dana u godini podeli sa (prosečnim) trajanjem jednog obrta.
Zadatak finansijskog menadžmenta je da skrati prosečno trajanje obrta, tj. da poveća koeficijent obrta gotovine. Cilj preduzeća je da smanji saldo i ukupne troškove gotovine.
Pri upravljanju gotovinom treba težiti da se što više gotovine oslobodi i da se rentbilno uloži, ali da se pri tom ne ugrozi solventnost. Privremeno slobodnu gotovinu treba ulagati u hartije od vrednosti, da bi se ostvario prinos. Preduzeće može da pribavlja gotovinu emisijom i prodajom hartija od vrednosti. Bezgotovinske naplate sa žiro računa uplatioca stižu na žiro račun preduzeća. Zadatak finansijskog menadžmenta je da što više sinhronizuje prilive i odlive (zbog suficita i deficita). Gotovinom se plaća samo kada se ne može izvršiti bezgotovinsko plaćanje (maloprodaja, usluge stanovništvu). Gotovina se čuva u blagajni. Prihodovana gotovina se mora uplatiti na žiro račun, a gotovina za plaćanja se podiže sa žiro računa.
Priliv novca podrazumeva: novac koji se naplati od prodaje, zaduživanje (uzimanje kredita), ako vlasnici uvećaju kapital ili umanjivanje obrtnih sredstava. Priliv služi u prvom redu za plaćanje nabavki, da obezbedi kontinuitet poslovanja. Odliv novca podrazumeva: ulaganje u osnovna sredstva, vraćanje duga, isplatu dividendi i povećanje obrtnih sredstava. Razlikom između priliva i odliva uvećava se ili umanjuje saldo novca. Usklađivanjem priliva i odliva održava se solventnost.
Priliv novca se može podsticati i ubrzavati, a odliv usporavati. Međutim, i jedno i drugo imaju svoju cenu: troškovi pogodnosti za ranije plaćanje (kasa-skonto i sl.), odnosno prihvatanje većih kamata, obezbeđivanje plaćanja i sl.
Odlučivanje i prognoziranje su neraskidivo povezani. Vremenski period od trenutka dobijanja informacije do trenutka izvršenja odluke naziva se ciklus upravne odluke (Cu).
Cu = Vi + Vd + Vs , gde je: Vi vremenski interval od trenutka dobijanja informacija do trenutka donošenja odluke; Vd interval za donošenje odluke; i Vs za saopštavanje i izvršenje donete odluke.
U procesu razrade upravne odluke treba uraditi prognozu njene ostvarivosti, što zavisi od finansijskih resursa, postojanja potrebnih organizacionih struktura, motivacije izvršilaca...
Finansijsko prognoziranje je ispitivanje mogućeg stanja, mogućih načina da se dostigne to stanje finansija u budućnoti, i procena verovatnoća njihovog ostvarenja. Usmereno je na to da se odrede: mogući obim finansijskih resursa u periodu za koji se vrši prognoziranje, izvori finansiranja, i načini njihovog korišćenja.
U finansijskom prognoziranju može da se primeni metod postavljanja prognostičkog scenarija – utvrđuje se logični redosled događaja, sa ciljem da se pokaže kako može korak po korak da se razvija buduće stanje preduzeća, polazeći od postojeće situacije. Važno je da se odrede faktori koji omogućavaju dostizanje postavljenih ciljeva, kao i da se odrede vremenske koordinate.
Osnovni ciljevi finansijskog programiranja su: preciziranje načina postizanja ciljeva; preciziranje izvora, tokova i rokova pristizanja finansijskih resursa; preciziranje potrošnje resursa; povećanje efikasnosti potrošnje resursa i obezbeđenje kontrole izvršavanja programa.
Finansijsko planiranje je iskazivanje raznih planova – nabavke, proizvodnje, prodaje – u finansijskim pokazateljima. Planiranje finansijskih sredstava se sintetizuje u finansijskom planu.
U finansijskim planovima se cilj finansijske politike – finansijska snaga – u vrednosnom izrazu stavlja u vreme i prostor. Iz finansijskih planova se vidi: šta se namerava učiniti, kako, ko će cilj ostvariti, kada i gde.
U finansijskom planu se definišu: izvori finansiranja, raspodela finansijskih resursa, obavezna plaćanja, rokovi realizacije finansijskih mera. U vezi s tim, finansijsko planiranje se može podeliti u dve etape:
a) Planiranje finansijskih izvora i tokova, i
b) Sopstveno finansijsko planiranje.
Prema periodu za koji se vrši planiranje, postoje: dugoročno (za period od 5 i više godina), srednjoročno (do 5 godina) i kratkoročno planiranje (do godinu dana).
Finansijsko planiranje obuhvata:
1) plan bilansa uspeha,
2) plan bilansa stanja,
3) plan novčanih tokova, i
4) plan dugoročnih ulaganja (izražava obim, strukturu, trajanje ulaganja i strukturu izvora finansiranja).
14. Svodno finansijsko planiranje
Svodno planiranje je izrada plana za preduzeće kao celinu. Finansijsko planiranje ima za zadatak da izradi i prezentira plan aktivnosti preduzeća i njegovih potreba za poslovnim sredstvima u izvorima finansiranja koji je izražen u monetarnoj formi. (Svodni plan nije prost zbir planova organizacionih delova, on se odnosi na preduzeće kao celinu – planovi pojedinih organizacionih delova moraju biti usklađeni i usmereni ka istom cilju.) Monetarni pokazatelji ukupne poslovne aktivnosti predstavlaju prihodi, rashodi I finansijski rezultat koji se svodno prezentiraju periodičnim bilansom uspeha. Pošto su nosioci prihoda, rashoda i finansijskog rezultata razni proizvodi i usluge, oni (prihodi, rashodi i finansijski rezultat) se u pripremi svodnog finansijskog plana moraju alocirati prema nosiocima.
Planiranje prihoda i rashoda nije samo po sebi dovoljno. Preduzeće mora da planira ukupne i dodatne potrebe za poslovnim sredstvima bez kojih finansijski rezultat nije moguće realizovati.
Najvažniji segment svodnog finansijskog plana je plan prodaje – svi ostali planovi su uslovljeni tim planom Inicijalni plan je plan prodaje. On se bazira na dugoročnom planiranju prodaje. Na bazi plana prodaje donosi se plan proizvodnje i troškovi proizvodnje. Plan proizvodnje je osnova za izradu plana nabavke i troškove nabavke.
Svi ovi planovi su preliminarni parcijalni planovi, ali se oni objedinjuju u planirani bilans uspeha kao svodni izraz. Osim bilansa uspeha, preduzeće mora da planira i bilans stanja – mora da planira potrebe za poslovnim sredstvima bez kojih se planirani obim aktivnosti i finansijski rezultat ne bi mogli ostvariti. Ovaj plan obuhvata: planove ulaganja u pojedine kategorije poslovnih sredstava (fiksna imovina, zalihe, potraživanja, gotovina) i planove izvora iz kojih ta ulaganja treba da se finansiraju.
Važan je i plan tokova gotovine, koji zauzima centralno mesto u planu.
Godišnji finansijski plan uključuje plan i troškove prodaje, plan i troškove proizvodnje, plan i troškove nabavke, plan troškova istraživanja i razvoja, plan troškova administracije, plan kapitalnih ulaganja, plan novčanih tokova, plan finansiranja i planirani bilans stanja i uspeha.
Zato se godišnji finansijski plan naziva i svodnim finansijskim planom..To je sveobuhvatni i koordinisan plan aktivnosti preduzeća i njegovih potreba za poslovnim sredstvima i izvorima finansiranja za određeni vremenski period.
Plan bilansa uspeha pokazuje očekivani iznos finansijskog rezultata i njegovu strukturu za određeni period. Ovaj plan se raščlanjava po mesecima i tromesečjima ili po vrstama proizvoda, prodajnim teritorijama, kupcima i sl.
Ovim planom se planira neto dobitak, čime se definiše: rentabilnost, očuvanje i uvećanje imovine i održavanje solventnosti. U okviru planiranja bilansa uspeha utvrđuju se i rizici i ispituje se mogućnost njihovog smanjenja.
| Korekcija bilansa uspeha se vrši po sledećoj shemi: |
| Promene u tekućoj aktivi i pasivi | Uticaj na gotovinu | Način korekcije |
| Povećanje obrtnih sredstava (osim gotovine) | Smanjuje gotovinu | Oduzeti od neto dobitka |
| Smanjenje obrtnih sredstava (osim gotovine) | Povećava gotovinu | Dodati neto dobitku |
| Povećanje kratkoročnih obaveza | Povećava gotovinu | Dodati neto dobitku |
| Smanjenje kratkoročnih obaveza | Smanjuje gotovinu | Oduzeti od neto dobitka |
Plan bilansa stanja pokazuje očekivano finansijsko stanje preduzeća na kraju meseca ili tromesečja i na kraju planske godine.
Ovaj plan izražava mogućnost finansiranja, kao i održavanja solventnosti, za čitav planski period, kao i za kraća i duža razdoblja u toku planskog perioda.
